понедељак, 10. фебруар 2014.

TOMAS MAN, "Smrt u Veneciji" (odlomak)

"Njegov je talenat bio jednako daleko od banalnog kao i od ekscentričnog, njegovo je delo bilo stvoreno da zadobije veru široke publike, i zadivljeno, zahteva puno učešće probirača. I tako, obvezan već kao mladić sa svih strana na ispunjenja - i to na izvanredna - on nikada nije poznavao dokolicu, nikada bezbrižni nemar mladosti. Kad se jednom, oko svoje trideset pete godine, razboleo u Beču, jedan fini posmatrač rekao je za nj u društvu: 'Vidite, Ašenbah je oduvek živeo ovako'- i on čvrsto steže prste svoje leve ruke u pesnicu - ; 'nikada ovako' - i on otpusti nehatno preko naslona stolice otvorenu šaku. To je bilo tačno; a hrabrost njegove moralne volje bila je upravo u tome što njegova priroda nije bila nimalo jaka i otporna po sklopu, i samo pozvana, a ne i rođena za stalnu napregnutost.
Briga lekara isključila je bila dečka iz škole, i uputila ga na domaću nastavu. Odrastao posamce, bez drugarstva, ipak je rano morao uvideti da pripada jednom pokolenju u kome nije retka darovitost, ali je retka fizička podloga, toliko nužna za njeno ispunjenje, -jednome pokolenju koje obično rano daje svoje najbolje delo, kod kojega moć stvaranja retko dočeka poznije godine. No njegova najmilija reč bila je "Izdržati", - u svome romanu o Fridrihu on nije video drugo do apotezu te zapovedne reči koja mu se činila skup sve vrline koja trpeći dela... I on je zbilja vatreno želeo da ostari, jer je od vajkada smatrao da se samo ono umetničko delanje može nazvati zapravo velikim, obimnim, i uistinu časnim, kome je sudbina dodelila da razvije karakterističnu plodnost na svim stepenima čovečnosti."

Нема коментара:

Постави коментар