Piše: Vladimir ArsenićČini se da je kroz istoriju literature oduvek najteže bilo pisati o ljudskoj dobroti. Gotovo da nema nijednog pisca koji je uspeo da uverljivije predstavi dobro u odnosu na zlo. Opisi raja kod Dantea, opis Boga i anđela kod Miltona, Dostojevski i njegovi pozitivni junaci, sve je to bledo, neubedljivo, s čestim skliznućem u kič (posebno kod među pravoslavnim Srbima omiljenog ruskog pisca). Dobro je očigledno toliko neverovatno, gledano iz ugla svakodnevnog ljudskog iskustva, da ga je teško uverljivo predstaviti, u tolikoj meri čak da i vrhunski pisci uprskaju na tom polju. A tek kada se toga poduhvate ljudi kojima je pisanje hobi, nuspojava, kolateralna šteta, onda zaista imamo problem sa petparačkom literaturom par exellance.
Rascepi je naslov novog romana Gorana Milašinovića, osobe koja nas je u svojstvu vrhunskog kardiologa pre neku nedelju u podlistku Blica savetovala kako da sprečimo srčana oboljenja. Namerno pominjem primarnu delatnost ovog pisca, jer mi se čini da je ona ključ za razumevanje njegovog ovogodišnjeg dela. Radi se naime o pokušaju da se govori o jednom gotovo zaboravljenom slučaju iz istorije medicine, odnosno o prvom slučaju transplantacije kostne srži u svetu koja je u Francuskoj, u Parizu izvršena nad pacijentima iz Instituta za nuklearne nauke „Boris Kidrič“ u Vinči. Ovaj istorijski događaj Milašinović će iskoristiti da bi progovorio o humanosti, o požrtvovanju, o dobroti ne samo nedavno preminulog profesora Žorža Matea (1922-2010) koji je izvršio transplantaciju, već i o svima onima koji su se našli i pomogli nepoznatim mladim ljudima iz Vinče. Zaista, govoreći o tome, govoreći o plemenitosti koju su pokazali donatori i medicinsko osoblje, Milašinović podseća na neke, nažalost potisnute, čak zaboravljene vrednosti, i s te strane nema mu se šta zameriti. Kao lekar i humanista on je svoju želju da progovori o tome ispunio.
Međutim, kao pisac, on je učinio to na književno slab i neuverljiv način. Spotakao se o one prepreke o koje su se spoticali i mnogi pre njega i napravio je od jedne važne i poučne istorijske priče izuzetno neubedljiv roman koji bi trebalo što pre zaboraviti. Ako izuzmemo njenu istinski humanističku poruku i pouku, knjiga gotovo da nema nijednu dobru stranu – narativna struktura je feljtonistička i slaba, likovi su jednodimenzionalni i plošni, paralelna priča o pronalaženju oca je nevešto nakalemljena na osnovnu potku priče, dijalozi su banalni i neuverljivi, tekst je prepun opštih mesta koja deluju nemotivisano... Zaista, u odnosu na prethodno Milašinovićevo ostvarenje Trougao, kvadrat koje je bilo iznenađujuće dobro, roman Rascepi deluje kao da ga nije pisao isti autor. Kad sam već kod naslova, ostaje potpuno nejasno zbog čega se knjiga zove tako. Šta je rascepljeno u Rascepima? Jedino što se cepa jeste koštano tkivo pod pritiskom igle kojom se kostna srž vadi, sve ostalo ne deluje ni najmanje rascepljeno. Ako se misli na Vasu Jankovića, lekara iz pratnje koji ostaje u Francuskoj nakon što su se pacijenti vratili, i na njegov „rascepljeni“ identitet, ili na Simu, novinara koji istražuje čitavu priču i njegov rascepljeni identitet Srbofrancuza ili francuskog Srbina, onda se ta rascepljenost morala dati u mnogo motivisanijem vidu u samom romanu.
Rekao bih da je glavni problem predstavljanja Dobrog (ovde mislim na filozofsku kategoriju, pa stoga pišem ovu imenicu sa velikim početnim slovom) u književnosti motivacija i to u oba svoja značenja unutar književnog dela: i kao osnovna namera s kojom autor pristupa pisanju književno-umetničkog dela, ali i unutrašnja motivacija koja prema klasičnom uzročno-posledičnom modelu služi kao pokretač naracije i delovanja likova. U slučaju dela koje želi da opiše Dobrotu, motivacija u prvoj instanci deluje neuverljivo jer takva književnost deluje kao da nastaje sa predikaonice, odnosno deluje kao parabola svojstvena propovedno-religioznoj literaturi. Unutrašnja, pak, motivacija ne uspeva da bude ubedljiva jer su takvi likovi i njihovi postupci veoma retki u stvarnom životu, a čitalačko iskustvo polazi iz onoga što mu je poznato, odnosno oslanja se na svakodnevicu. Oba ova razloga onemogućavaju pisce da govore o Dobroti ili o dobrim ljudima na uverljiv način. Milašinović je pri tome napravio i dodatnu grešku jer je odlučio da ne govori o pojedinačnom iskustvu, odbio je da imenuje likove koji Dobro primaju i svedoče Dobroti, pa je sve dobilo dodatnu auru parabole. Oni koji dobro nesebično daju, istina, imaju imena, ali se o njihovom iskustvu ne govori jer je autor svestan da bi time već prešao u žanr hagiografije. Uprkos toj svesti, on nije uspeo da na književno plazuibilan način dočara ovaj herojsko humani gest. On tako ostaje izvanljudski, nametnut spolja i samim tim zadržava svoju filozofsku kategorizaciju koja je neprimenljiva unutar narativnog sveta, odnosno ispada iz kategorija verovatnog i mogućeg. Da je na neki način pokušao da stvori kontratežu Dobru u vidu nekog lika koji bi predstavljao, ako ne Zlo, ono bar podlost i pokvarenjaštvo, možda je mogao da umetnički profitira, bez obzira na neverstvo istorijskoj tačnosti.
U književnoj karijeri Gorana Milašinovića roman Rascepi neće predstavljati važnu stanicu, naprotiv. Njegovo romaneskno umeće u ovom slučaju je potpuno zakazalo, odnosno potčinilo se njegovoj profesiji lekara, koja se u svetlu svih događanja u medicini u Srbiji u poslednje vreme s pravom oseća ugroženom. To je sasvim u redu s psihološke strane gledano, ali gledano iz ugla književnosti Rascepe jednostavno ne vredi čitati.
(izvor --- E-NOVINE)
