Darko Habazin, književnik
Jugoslav, glavni lik romana, jeste metafora vremena prošlih. Kroz formu postavljenih pitanja i odgovora koje daje osvetljavaju se godine uspona i raspada druge, socijalističke Jugoslavije (osovina Tito – Kardelj – Milošević - Tuđman).
Na stranicama romana saznajemo da Jugoslav živi na Novom Beogradu i da mu je otac, kao vojno lice, časno služeći JNA dogurao do čina kapetana. Raspad zemlje poput mnogih nije mogao preboleti. Stan i soba u kojoj živi prepuna je gramofonskih ploča, knjiga i muzičkih časopisa. Znatiželjnicima se predočava ne samo tekst Svečane pesme, koja se prvobitno zvala Novoj Jugoslaviji. Predočen je partizanski i karijerni put velikog Nikole Hercigonje. Potonja autorka pesme (Mira Alečković) nije dala da se tekst izmeni. Po Svečanoj pesmi je ostala upamćena i kod ne jugonostalgičara.
Zoran Ilić, drug i vršnjak Jugoslava, vikipedijski, sažeto, flash back - ovima osvetljava drugu Jugoslaviju. Neobičnom strukturom iskustveno ukazuje i na ono što nije bilo toliko dobro.
Čitave generacije vaspitivane da ono što je dole ostaje dole, naknadno su morale da se prilagode novostvarnosti. Iako oni koji su bili dole sada o Srbijici o svemu odlučuju. Samo srednjaci (ni pesimisti – niti optimisti) nekako opstaju.
Kakva god zemlja bila u kojoj živiš i uprkos tome što o ničemu ne odlučuješ, samo možeš da plešeš.
Za naziv romana namerno je izabrana pesma iz plejade ukletih slovenačkih pesnika, Zemlja pleše, koju je u godinama propadanja Jugoslavije uspešno izvodila rock grupa Videoseks s pevačicom Anjom Rupel. O ukletim pesnicima i onda se malo znalo. Zaintrigiranost postoji da se uroni u to ukleto, u taj dokaz, jer se za libertinstvo i svojost i u blještavijim vremenima plaćala najskuplja cena.
Život se i u neodlučivanju produžava jer osmišljenost, pregore, istraživanja, zapisivanja i čitanja biraš i određuješ sam. Taj mikro svet i to stvaralaštvo ni kralj ni predsednik, niti partizan i četnik, ne može da ti oduzme.
Reč je i o omažu ,gradu, s leve strane reke. Mihailo Pantić o Novom Beogradu, drugačije piše. Zoranove rečenice su britke i jasne. Promišljenost je namerno lišena bilo kakve sentimentalnosti.
Ovaj je roman još jedan od dokaza da slučajnosti nema. Namernosti Jugoslava, Zorana i mene su sledeće:
- očevi su nam bili vojna lica
- deo života provedosmo u Paviljonima i oko Paviljona. Bliže Fontani. Bliske su nam i sve tri obližnje osnovne škole. Marko Orešković, Žikica Jovanović Španac i Vladimir Ilič Lenjin.
-izdvojiću još i Devetu beogradsku gimnaziju; (Zoranovih dvadeset dana nastavnikovanja i mojih učeničkih tri polugođa).
Zato me i ne čudi što ja sakolegijalno zborim o ovom fragmentarnom i efektnom kratkom romanu. Slojeva dakako da ima više. Istoriografski a toponimski je itekako zanimljiv. Toliko je toga pokrenuto na ovim stranicama da bi za sve one kojima je još Jugoslavija bitna, mogao biti upriličen okrugli sto. Naravno da će sećanja na nju vremenom još više izbledeti ali dokle god i jednog takvog istraživača – putnika ili surfera internetom bude, roman nije pisan uzalud. Zaloga jeste za istraživanje naraštajima koji dolaze.
Zoran je kao i Jugoslav čitav život u rock muzici. Mnogo je uradio intervjua i za njegov fanzin časopis „Infinitum“. Stalno prisuti na Arsenal – festu u Kragujevcu i na PROZAONLINE obaveštava čitaoce i pratioce o kulturnim programa prestonice.
Iako ime rodnog grada, pisac ne spominje, smatram da će se kragujevčani nakon objavljenog romana, zemljakom, još više ponositi. Meni je roman prijao.
Preporučujem ga za čitanje – v r e d i ! ! !
