Saopštimo najpre jedan paradoks: Beograd je prirodni centar Kragujevčana. To nije isto što i samo ’’centar’’, jer prestonica je uvek centar, a prirodni centar znači prirodno nastavljanje, lako prilagođavanje, jasnoća mentaliteta, bliskost. Ko zna, možda ima nečeg u kolektivnoj (pod)svesti, još od doba smena prestonica. Možda je razlog taj što je Beograd i prostorno povezan sa Šumadijom. Postojala je i kragujevačka ''varijanta'' konaka knjeginje Ljubice - gde je rođen knez Mihailo, najevropejskiji beogradski vladar (tamo i danas postoji i knez Mihailov konak, dok je Ljubičin izgoreo u požaru), a u Beogradu je pak, naravno, postojala ulica Kragujevački drum (današnja Kralja Milana) i hotel Kragujevac iz 1860, na savskom pristaništu. I sve tako ukrug. Ako čitate istoriju Beograda iz epohe oslobađanja Srbije, neizostavno se mora pojaviti Kragujevac bar u nekoj rečenici.
Nepoznatipisac potiče iz dve srpske prestonice, dva grada koja sa sadašnjošću ne povezuju mitovi i legende kako je to običaj sa našim gradovima, već se tragovi vide i danas. Gradska proza je dobra stvar, uvek, to je tematika koji negde afirmiše kapacitet grada. Gradska kultura se time obeležava na naročit način. O Beogradu je pisano mnogo, sa opravdanim zaslugama, i čak bi se mogla ustanoviti posebna oblast istraživanja beogradske beletristike.
’’Ako već nema spisateljsko iskustvo, Nepoznatipisac ima bogato čitalačko iskustvo, a ono mu govori: napiši, nešto o gradu! Povedi čitaoce ulicama Kragujevca!’’, kaže narator, ili junak, ili pisac, ili neki nepoznati glas… I tako nastaje štivo, jedno od retkih o ovom gradu.
“Komplikovano je da ti objasnim zašto pesma I remember Elvis Presley najbolje odražava moj odnos prema Kragujevcu. Zašto je od svih pesama ona moj favorit. I kada kažem: I remember Elvis Presley, ja mislim: I remember Kragujevac.’’ To je ta uvek lepa, emocionalno snažna igra asocijacija, o kojoj postoji i jedan autopoetički citat u samo delu.
Oslonjen na moderno doba, Zoran Ilić, ili Nepoznatipisac, dao je jednu i ličnu i nadličnu lekciju o Kragujevcu u vidu jako brze proze, u kojoj je narator do pola nesmiren od pola lucidan, a svakako neuhvatljiv: čas narator, čas narater, čas pisac, čas junak priče. Ovo je u isto vreme i nenametljiva oda vrelim 60-im u gradu, i oda nervoznoj nostalgiji, i melanholiji želje/potrebe da se živi u dva grada istovremeno (baš kao što smo kroz čitav 19. vek imali obe ove prestonice paralelno), i da se imaju dva rodna grada.
Нема коментара:
Постави коментар