Ivan Glišić - OPROŠTAJ OD BRATA

Tiho je jutro na prozoru tvome,

A tebe više nama u okviru praznom,

dok vetar donosi miris prošlih dana.

Setim se tvojih reči, tvog osmeha,

i srcu mom suze tiho padaju.

Bio si snaga kad mi je bilo teško,

ruka tvoja me vodila kroz oluje.

Sada idem sam putem bez tebe,

i osećam prazninu što je veća od sveta.

Sećanja plešu pred mojim očima,

tvoj smeh uvek zvoni u mislima mojim.

Brate moj, oprosti kad ti nisam praštao

za tvoju neshvatljivu naivnost prema drugima,

ne shvatajući da mnogi nisu ljudi

nego pohotne zveri,

i za moju nemoć da te zadržim, ali znaj,

tvoje mesto u mom srcu zauvek ostaje.

I dok se rastajemo, suze nisu kraj,

one su most između prošlosti i večnosti.

Odlaziš brate moj, ali ljubav ostaje jača

 

Ivan Glišić - NOĆAS SAM POHODIO SVOJU MLADOST // pesma

 

 

 IZVOR - FACEBOOK

Noćas sam pohodio svoju mladost, koja je

Slavila svoje punoletstvo. Nije me

prepoznala. Niti pitala ko sam, šta sam

i odlakle sam. Mladost kao mladost,

nije joj To ni bilo važno.

Nisam joj se ni ja predstavio,

da se ne bi na smrt prepala

Kad bih joj rekao da je to ona,

kakva će biti u budućnosti.

Mlada, bezbrižna, srećna i presrećna

bila je u svom siromaškom sobičku,

u kućici u dnu dvorišta, gde su ona

I njeni, to jest ja i moji roditelji, radnici,

živeli kao podstanari.

Roditelji nisu bili tu.

Da ne smetaju otišli su kod rođaka

Na spavanje. I da su bili tu, ne bi me ni oni

prepoznali, niti bi im bilo važno ko sam,

šta sam i odakle sam.

Navikli su da mi dolaze i stari i mladi

sa svih strana,

da slušaju rnr hitove

iz moje nadaleko čuvene kolekcije ploča.

Niti bih im se ja predstavio,

da sam to ja, njihov sin, iz budućnosti,

u kojoj su oni uveliko mrtvi.

I tako, moja mladost i ja raspalili smo

u proslavu punoletstva,

pristigli su i mnogi moji drugari,

sami ili s curama,

s poklonima I bez poklona.

Bili su tako mladi,

mnogo mlađi nego u mojim sećanjima.

Nisu me ni oni prepoznali,

ni pitali ko sam, šta sam, odakle sam.

Važno je da sam tu, s njima,

zbog rnr hitova iz šezdesetih

i proslave mog punoletstva.

Nisam se ni njima predstavio,

da sam iz Budućnosti,

u kojoj su svi oni uveliko matorci,

i da su mnogi od njih otišli

Bogu ili Vragu na istinu.

I tako, slušali smo rnr hitove iz šezdesetih,

iz moje kolekcije,

sa sada starog a tada novog gramofona,

u sobičku bez televizora, kompjutera

i mobilnog,

tada ih nije bilo niti se znalo

da će ih biti.

Pušili smo nekakvu krdžu,

pili pivo i

jeli sendviče koje je pripremila moja mati.

Uz moju mladost bila je i moja mlada cura.

Ni ona nije pitala ko sam,

šta sam, odlakle sam,

niti bih joj to rekao

da je ne prestravim pričom

da sam iz Budućnosti u kojoj je i ona,

sada moja supruga,

da smo zajedno preživeli i lepe stvari,

ali da je bilo i strahota nad strahotama.

I da sam ja, ovaj starac ispred

njen suprug koji sada slavi punoletstvo.

I da će i ona u Budućnosti iz koje sam došao

biti uveliko stara,

s mnogo godina iza

i sa sve manje ispred, i da se,

zbog katarakte, lumbaga i proširenih vena,

jedva kreće, čak i uz pomoć štapa.

Povremeno bi me pogledala

svojim krupnim zejtinastim očima,

i nasmešila bi mi se.

U podstanarskom kućerku mojih roditelja

nije bilo klozeta,

tada se nije znalo za wc šolje, lavaboe i kade.

Momci su pišali i rigali s praga,

uz crno brdo uglja.

a cure desetak metara dalje,

iza kućerka, u nužniku čučavcu.

Došao je i čas mog punoletstva.

Raspalilo se u čestitanje,

u grljenje i ljubljenje

i ponovo u duvku, cirk, igranje,

smeh i pevanje. I u vatačinu.

S vremena na vreme, uzvikom

’Čovek! Kako to gordo Zvuči!,

oglasio bi se Mile Filozof,

opčinjen ovim skupom

iskrenog drugarstva i iskrene ljubavi.

Nisam smeo da mu kažem

da će u budućnosti totalno odlepiti,

ići će ulicama i vikati:

’Čujete li vi mene?

Čovek! Kako to jadno zvuči! Iz

Izbori!

Ratovi!

Nuklearni, Hemijski, biološi!

A svi smo u prolazu.

Danas jesi, sutra nisi.

Kad si mlad, sadašnjost ti kao večnost.

Kad ostariš, i sadašnjost i prošlost

samo su tren, bez Budućnosti.

I nisam smeo da mu kažem

da će ga jedne noći, u Velikom Parku,

NN počinioci prebiti

na mrtvo ime i prezime.

Pred zoru, društvo se razišlo.

Ostala je moja mladost sa svojom curom,

Izvalili su se na ležaj,

zagrlili i vatarili

I u tom vatarenju, siti i napiti,

srećni i presrećni, zaspali,

nesvesni da nadolaze godine

kad će sve manje biti rahatluka

i mirnog sna.

Zaspao sam i ja.

U podne, probudio sam se u mojoj sadašnjici,

kraj radijatora

i mog sada starog gramofona.

Pala mi beretka,

pale naočare,

ispalo zubalo.

Moja draga spavala je gluva kao top

i hrkala kao da u snu reže drva.

A na gramofonu treštao je

anarho bend The Who

I pesma ’My generation’.

Mobilni je pištao,

stizale su mi rođendanske

čestitke

za moj ulazak u lepe godine,

u osmu deceniju,

od mog starog preživelog društva.

A u ruci su mi bile crno-bele fotke

mene iz moje mladosti

koja nije prohujala jedino u mom Foto albumu,

kog sam razgledao noćas,

kad sam, uz pivo i duvku pohodio

svoju mladost.

Toliko godina je prošlo

da bi se videlo koliko je bilo cool.

Ivan Glišić - OPET JESEN

 

Opet jesen,

a ja tobom opet

zanesen.

Pa kao da lišće ne žuti

i ne opada.

Pa kao da ptice selice ne odlaze.

Opet jesen,

a ja tobom opet

zanesen.

Pa kao da će stabla ovog trena

ponovo ozeleniti

i zauverk ostati zelena.

Pa kao da će se ptice selice

ovog trena vratiti

i tu zauvek ostati.

Opet jesen.

(Moje ’a ja tobom opet zanesen’).

Ivan Glišić: ME, DUPLICATION ili OPROŠTAJ OD TEBE

Paf! Pukao balon mog života!
A vala jesam ga svim i svačim naduvavao.
Pun je načitanosti. Verovao sam da će izvikani pisci 
i filozofi rešiti
nagomilane probleme mog života. Nisu.
A kako bi, kad nisu uspeli da reše ni svoje. 
Jadna je onda ta moja načitanost,
I to njihovo pisanje. I ta njihova filozofija.

Paf! Pukao balon mog života!
A vala jesam ga svim i svačim naduvavao.
Pun je naslušanosti. 
Koga sve nisam slušao i kome sve nisam verovao. 
U stvari, niko ih nije slušao i niko im nije verovao
Osim mene. Čak ni oni nisu slušali sebe niti su sebi verovali, 
Jer su znali ono što ja nisam, da su ljudi loših namera i loših dela. 
Paf! Pukao balon mog života! 

A jesam ga svim i svačim naduvavao.
Pun je nagledanosti. Šta sve i koga sve nisam gledao. 
Kome i čemu sve nisam skidao kapu, vadio ruke iz džepova 
I najiskrenije im želeo dobro jutro, dobar dan i dobru noć.
Šta sam dočekao? Kad me vide zaobilaze me u krug 
Ili se prave da me ne vide, da ne bi oni sad meni 
Skinuli kapu, izvadili ruke iz džepova i meni poželeli dobro jutro, 
Dobar dan, dobro veče. Iz očiju im čitam rekli bi mi zlo ti jutro, 
Zao ti dan, zlo ti veče. Toliko su, ustvari, podli i zli,
Iako su nekad, iz samo njima znanog interesa, 
Glumili moje prijatelje. Ustvari, kad me vide
ne vide mene, nego sebe,
ja sam im poput ogledala,
vide sebe iz prošlosti koju žele da zaborave,
kad su bili musavi i slinavi,
nepismeni ili polupismeni, Niko i Ništa,
pa sad, kad su umislili da su Neko i Nešto,
jadni i čemerni foteljaši i nazovi akademski građani, 
koji kriju od sebe i od celog sveta svoje pravo poreklo,
svoje pravo ime i prezime, žele 
da slome to ogledalo, to jest mene,
prave i jedine istine o njima.

Paf! Pukao balon mog života!
A jesam ga svim i svačim naduvavao. 
Samo nikako ili ponajmanje Tobom, 
Jedinom osobom vrednom mog čitanja, 
Mog slušanja, mog gledanja. 
A da sam to na vreme shvatio, gde bi i tebi i meni bio kraj!
Ovako, kad sam bezvrednim stvarima i bezvrednim ljudima dao 
Svoj život, tebi dajem ovu moju pesmu, 
u znak mog najdubljeg i najiskrenijeg izvinjenja tebi.
U znak najdublje i najiskrenije ljubavi prema tebi.
I čuvaj se, pazi čemu i kome daješ sebe
i svoje dragoceno vreme,
da jednoga dana i ti ne kažeš:
Paf! Pukao balon mog života!
A VALA JESAM GA SVIM I SVAČIM NADUVAVAO!

Mini intervju sa Ivanom Glišićem: ZAŠTO NE VOLIM PROMOCIJE?!

(Sa Ivanom Glišićem razgovarao Zoran Ilić)

– Ivane, recite nam nešto više o vašim iskustvima sa književnim promocijama?

- Ja sam, Zorane, imao samo četiri promocije.

– Krenimo, onda, sa prvom!

- Godine 1974. zavičajne pesme „Svadbarenje“ je opremio i ilustrovao Milić od Mačve, a recenziju je napisao Mika Antić. I slikar Milić od Mačve doveo Miku Antića, Vaska Popu i Zorana Radmilovića da kazuju o knjizi u Klubu zavičajnih studenata Šapca.

I, zamisli, otkažu promociju po direktivi komiteta jer svi smo mi bili takozvani "crni talas" u umetnosti. Pa, smo otišli u Beograd i imali promociju kod Zorana Radmilovića.
Nažalost, nismo imali foto aparat da se uslikamo.

– Kako je bilo na drugoj Vašoj književnoj promociji i gde je održana?

- Druga je bila 1993. godine. Za roman ‘Ura, ura, matura’, objavljen kod Slobodana Mašića, dobijem ja diplomu „Politikinog Zabavnika“, i ovde, u Šapcu, Prosvetina knjižara upriliči mi promociju. Došli Peca Popović, Slobodan Mašić, Raša Popov. I ponovo mi iz Komiteta izbace sve rokere i pankere iz sale, a došli mladi iz svih okolnih mesta, pa je bilo jadno.

Ali moje kolege iz Radija i TV Šapca kažu klincima da se ne razilaze, već naprave promociju u desku TV, čak zakolju prasence i počaste mlade rokere i punkse.

I tu nas niko nije dirao!

– Na redu treća promocija?

– Da, nekoliko dana kasnije. I ona je bila za  roman „Ura ura matura“, ali u Beogradu, u Prosvetinoj knjižari u Knez Mihailovoj ulici.

Ista ekipa na okupu. Bilo je oko sedamsto mladih iz cele Srbije, pa se u knjižaru ulazilo po pedesetak, te je promocija trajala od pet popodneh do jedanaset sati uveče.

Šef knjižare posle reče klincima da su bili divni i da nisu ukrali ni jednu knjigu sa polica i rafova, kao kada je promocija slavnih pisaca, kad dođe elita i sve pokrade.

– Promocija No. 4?

- Za knjigu ‘Ključ od sebe’ o Isidori Sekulić dobio sam 2003., nagradu NIP ‘Plavi jahač’ i Isidorine zadužbine u osnivanju, koja je, nažalost, još u osnivanju.

Dali mi praznu Isidorinu svesku, pergament listovi, u zelenom somotu, i sa Isidorinim ugraviranim medaljonom na prednjoj korici.

I imao sam književno veče u Konaku kneginje Ljubice, u Beogradu..

– Zaključak na kraju?

- Ne volim promocije jer se tu ne ceni knjiga nego ko je od slavnih ličnosti sa estrade ili iz vlasti došao, koliko je bilo novinara, tv ekipa, koliko se jelo i pilo, i šta su doneli posetioci piscu, viski, džin, cveće, etc.

Tako da ne volim promocije, pa me zato i nema po medijima i novinama, ali nema veze. Klinci, mladi punksi i rokeri, me znaju, pa kada je ekskurzija dođu mi u posetu, I to mi je velika čast.