Tekst je pročitan na predstavljanju romana "Vrata podzemnih voda" Zorana Škiljevića u biblioteci "Milutin Bojić" 26.02.2016. g.
Autor teksta: Zoran Ilić
Škiljevićev roman započinje citatom iz pesme Branimira Džonija Štulića:
„Kucaj pre nego što uđeš // tajna su vrata podzemnih voda...“.
Međutim na samom početku romana daleko smo od bilo kakvog podzemnog sveta već smo u društvu trojice bezbrižnih beogradskih srednjoškolaca kojima se čini da je sve lako kada si mlad. Tim pre što su leto, školski raspust... I njima je samo jedna stvar im na umu, a to je provod. Ma šta to bilo: bioskopska predstava, žurke... Odlasci na gradske plaže Lido ili Adu Ciganliju, na bazen...
Deo grada kroz koji nas pisac vodi jeste, pre svega, Zemun: Ugrinovačka ulica, Dunavski kej... Eto, konačno je postavljena scena na kojoj će trojica Škiljeviljevih junaka izvesti svoju životnu predstavu! Toj sceni možemo još da dodamo i hronološku dimenziju, a ona je početak devedesetih godina XX veka. Taj dragoceni podatak nam otkriva film Srđana Dragojevića „Mi nismo anđeli“ koji pomenuta trojica srednjoškolaca žele da odgledaju po svaku cenu. Jer njihovi su heroji junaci i junakinje tog filma: Nikola Kojo, Zoran Cvijanović, Branka Katić...
Vrata podzemnih voda će odškrinuti devojka anđeoske lepote i anđeoskog imena – Anđela. Ipak, njen ovozemaljski ekvivalent je Mišel Fajfer. Tako je bar vidi jedan od trojice pomenutih srednjoškolaca – Tihi, koji je ujedno i narator u Škiljevićevom romanu. Na stranicama koje slede imamo opise scena približavanja ta dva mlada bića, preplitanja njihovih životnih sudbina. Ponekad su te scene nategnute, na ivici sukoba, otkrivajući nam unutrašnje nemire te dve mlade osobe.
Jedan od poslednjih u nizu likova koji se javljaju u Škiljevićevoj knjizi jeste „Anđelin matorac koga su ćorkirali“. Dakle, reč je o prevejanom negativcu. Naravno da taj negativac ima ime i prezime – Evgenije Cvancik, pa i zanimanje – računovođa. I kao za sve negativce koje na kraju ruka pravde ipak stigne i ščepa ih za vrat, i za Evgenija Cvancika su rezervisane stranice „crne hronike“ u dnevnim novinama.
U jednom trenutku sudbine „Anđelinog pokvarenog matorca“ i njenog mladog ljubavnika postaju neraskidivo povezane. Ljubavni trougao dobija svoj (ne)očekivani obrt, a to je smrt računovođe Cvancika za koju biva optužen mlađani i naivni Tihi. Tako da jedan od Anđelinih ljubavnika završava na groblju, a drugi u zatvoru.
Konačno smo sišli u taj podzemni svet. Memljive ćelije i hodnici Zabele, robijaši, ubice, lopovi... Secikese... To će narednih četiri godina biti stvarnost našeg junaka. Jedinu utehu mu pružaju knjige koje uzima iz zatvorske bilioteke.
Sledeći datum koji jasno iskrsava na stranicama Škiljevićeve knjige jeste 4. novembar 1995. godine. Taj datum bi mogao da se nazove i dan izlaska Tihog iz podzemnog sveta. A on se vraća u jedan izmenjeni svet u kome više niko nije isti i ništa više nije isto. I opet, slično kao i na početku, Škiljević i na kraju citira Branimira Džonija Štulića: „Cesta dugačka i ravna // ne vidiš joj kraja, // samo tragove na mome // licu.“, i tako okončava priču o Tihom i jednoj mladosti u Srbiji, Beogradu, na samom kraju dvadesetog veka.
.jpg)
