Knjiga pesama Dušanke Ilić: moj prozor u svet

 

Knjiga pesama Dušanke Ilić:

 

https://konkursiregiona.net/dusanka-ilic-moj-prozor-u-svet/

N.S.Grubešić: O romanu “Smej se, Pajaco”

(Zoran Ilić: “Smej se, Pajaco”  
izdavač - Presing, Mladenovac - 2014)

“Ja  sam putnik… Oh, putnik, vozi se i vozi… vidi stvari ispod stakla...”

Otprilike bi bio prijevod nekih riječi “Passengera” kultne pjesme Davida Bowia i Iggi Popa koju sam čula cijelo vrijeme čitanja novoga romana Zorana Ilića, “Smej se, Pajaco” refleksivne tematike i tako bliskih likova. Ne bih rekla Doktora i Mistera, ali u funkciji iznošenja spoznaja jednoga o drugome, više Nekoga nego Pajaca. Dim iz zapaljivih razgovora, ovoga puta mnogo zanimljivijih, nego onih iz “Nepoznatog i grada” (prethodnog romana Zorana Ilića), začinjenih izvjesnom dozom senzualnosti što se kao valovita linija provlači romanom napada čitatelja iz svih pravaca. Stotinjak stranica teksta, vremenske i prostorne slagalice, baš iz tih razloga je  veoma primamljivo i neobično štivo. Čini se da ne postoji okomica teksta već da se priče kreću po nečijem crtežu načinjenom od desetaka strijelica zašiljenih s obje strane u cvijetu sa istovjetnom točkom polaska. Duhovito i nadahnuto, Neko vodi  provokativne razgovore sa Pajacom uz tanano objašnjenje svog pogleda na svijet kroz razne primjere besmislenosti bogatstva, kriminala, svjetskih razlika, muzike, raznih ograničenja, tajnovitosti, prošlosti, sadašnjosti, naznake budućnosti, bolovanja od svakodnevice i sitnih detalja, što poput dragocjenog začina, obogaćuju stranice ovoga romana. Čitatelju neće promaći tako nježni opisi susreta ili viđenja žena njegova vremena, crvena haljina ni topla šaka, a bogami ni dugonoge plavuše. Ne bi se moglo reći da je roman asocijativne ili simboličke forme, pa stoga ne treba kroz redove tražiti neki dublji smisao. Tematika je prilično jasna, no taj dijaloški oblik i uvođenje izmišljene ili zamišljene osobe kao pomagača u izrazu je sasvim osebujan. Svojstven Zoranu Iliću.

 Zašto je prvo bio Nepoznatipisac, a sada Pajaco, koji bi se trebao smijati... Nazvati to degradacijom ili skorim odstupanjem od “kraljeva bez krune”, ne znam?! Imam osjećaj da bi u slijedećem romanu mogli pročitati sledeću rečenicu: Fuck you, Pajaco! Dolazi Zoran!

Sofija Živković: Tajna i melanholija grada (2013)

Zoran ILIĆ: Nepoznati i grad - Presing, 2013

Saopštimo najpre jedan paradoks: Beograd je prirodni centar Kragujevčana. To nije isto što i samo ’’centar’’, jer prestonica je uvek centar, a prirodni centar znači prirodno nastavljanje, lako prilagođavanje, jasnoća mentaliteta, bliskost. Ko zna, možda ima nečeg u kolektivnoj (pod)svesti, još od doba smena prestonica. Možda je razlog taj što je Beograd i prostorno povezan sa Šumadijom. Postojala je i kragujevačka ''varijanta'' konaka knjeginje Ljubice - gde je rođen knez Mihailo, najevropejskiji beogradski vladar (tamo i danas postoji i knez Mihailov konak, dok je Ljubičin izgoreo u požaru), a u Beogradu je pak, naravno, postojala ulica Kragujevački drum (današnja Kralja Milana) i hotel Kragujevac iz 1860, na savskom pristaništu. I sve tako ukrug. Ako čitate istoriju Beograda iz epohe oslobađanja Srbije, neizostavno se mora pojaviti Kragujevac bar u nekoj rečenici.
Nepoznatipisac potiče iz dve srpske prestonice, dva grada koja sa sadašnjošću ne povezuju mitovi i legende kako je to običaj sa našim gradovima, već se tragovi vide i danas. Gradska proza je dobra stvar, uvek, to je tematika koji negde afirmiše kapacitet grada. Gradska kultura se time obeležava na naročit način. O Beogradu je pisano mnogo, sa opravdanim zaslugama, i čak bi se mogla ustanoviti posebna oblast istraživanja beogradske beletristike. 

’’Ako već nema spisateljsko iskustvo, Nepoznatipisac ima bogato čitalačko iskustvo, a ono mu govori: napiši, nešto o gradu! Povedi čitaoce ulicama Kragujevca!’’, kaže narator, ili junak, ili pisac, ili neki nepoznati glas… I tako nastaje štivo, jedno od retkih o ovom gradu. 

    “Komplikovano je da ti objasnim zašto pesma I remember Elvis Presley najbolje odražava moj odnos prema Kragujevcu. Zašto je od svih pesama ona moj favorit. I kada kažem: I remember Elvis Presley, ja mislim: I remember Kragujevac.’’  To je ta uvek lepa, emocionalno snažna igra asocijacija, o kojoj postoji i jedan autopoetički citat u samo delu. 

    Oslonjen na moderno doba, Zoran Ilić, ili Nepoznatipisac, dao je jednu i ličnu i nadličnu lekciju o Kragujevcu u vidu jako brze proze, u kojoj je narator do pola nesmiren od pola lucidan, a svakako neuhvatljiv: čas narator, čas narater, čas pisac, čas junak priče. Ovo je u isto vreme i nenametljiva oda vrelim 60-im u gradu, i oda nervoznoj nostalgiji, i melanholiji želje/potrebe da se živi u dva grada istovremeno (baš kao što smo kroz čitav 19. vek imali obe ove prestonice paralelno), i da se imaju dva rodna grada.

Danko Stojić: Prisećanje sredovečnih (Književne novine, 2015)

DANKO STOJIĆ - PRISEĆANJE SREDOVEČNIH (KNJIŽEVNE NOVINE, BEOGRAD)

DANKO STOJIĆ:
"KOJEm književnom rodu pripada aktuelna prozna knjiga ZORANA ILIĆA..."