Autor: Војислав Тодоровић
Kad sam bio dete, svuda oko mene, bile su knjige. Srpska književnost u
sto tomova, klasična dela omladinske literature, Gustav Švab i njegove
Najlepše priče klasične starine, Antologija junačkih pesama Vojislava
Đurića i druge. U to vreme, svi oni koji su voleli da čitaju, pričali su
o knjigama, a pisce je retko ko pominjao. Ni pisci se nisu naročito
nametali, ali su se rado odazivali na pozive i dolazili čak i u zabačene
osnovne škole gde bi nadahnuto pričali o knjigama, ili
prepričavali anegdote i priče iz života koje su ih inspirisale da te
knjige napišu. Nazive knjiga su skoro svi znali, iz prostog razloga -
jer su ih čitali; a dešavalo se da te poneko upita: "Ko je beše pisao tu
i tu knjigu?"
Pisci nisu loše živeli, iako su živeli mirno i u
senci, i nisam čuo da je bilo ko od značajnih pisaca imao ozbiljnije
egzistencijalne probleme, a sve to zahvaljujući njihovim knjigama, koje
su ljudi voleli, čitali i kupovali.
A onda je nastupilo vreme pisaca
i, naravno, ženskih pisaca, koje zovu - spisateljicama. Situacija se
preko noći obrnula. Pisci su postali važniji od knjiga! Pisci su
odjednom na televiziji; pisci daju intervjue u časopisima; pisce pitaju
za mišljenje i, odjednom, svaki građanin, pa čak i onaj koji ne čita,
zna da ti navede ko su to, je li... pisci.
Ali, avaj, niko ne zna kako se zovu knjige tih opštepoznatih pisaca! Svi znaju pisce, ali niko nema pojma šta su napisali...
I siguran sam, kada biste zaustavili na ulici prosečno obrazovanog
građanina i zamolili ga da navede dva-tri pisca, da bi svako znao da
nabroji Vidojkovića, Bjelicu, Habjanović Đurovićku... Ali, da ih pitate
da kažu dve tri knjige, e tada bi se ljudi setili naslova kao što su:
"Na Drini ćuprija", "Nečista krv", "Gluvi barut", "Derviš i smrt",
"Roman o Londonu"...
Eto... to bi vam bila ta razlika između pisaca i KNJIGA.
