ŠEST decenija je minulo otkako je, tog dvanaestog februarskog dana, svanula najtužnija zora na periferiji Zagreba - otkrivajući telo našeg Branka Miljkovića, obešeno na to prokleto drvo na način iz kog će izniknuti, razviti se i razrasti bezbrojne teorije i tumačenja, stvarajući misteriju od smrti princa poezije.
Šezdeset godina ne prestajemo
da se pitamo, da postavljamo sebi i ono mnogo važnije pitanje: šta li
bi nam tek taj bezvremeni poeta ostavio za sobom da nas nije napustio u
cvetu mladosti? Jednako dugo, ne prestajemo ni da čitamo, o njemu, iz
pera onih umnih ili tek onih intrigama sklonih, a pre svega da stalno
iznova iščitavamo Brankove večne stihove. Da o njima mislimo, da se o
njima pitamo, da ih osećamo, patimo - i da ih volimo....
Нема коментара:
Постави коментар