Pavle Ugrinov (pravo ime Vasilije Popović, rođen je 15. aprila 1926. godine u Molu, umro 23. juna 2007. u Beogradu) je bio srpski književnik, dramaturg, reditelj i akademik.
Diplomirao na Akademiji za pozorište i film u Beogradu na odseku za režiju u klasi prof. dr Huga Klajna. Posle studija jedno vreme se bavio pozorišnom režijom i teorijom. Jedan je od osnivača kamerne scene Atelje 212 u Beogradu. Njegovom postavkom drame Čekajući Godoa Semjuela Beketa svečano je otvorena scena tog teatra. Radio je i kao urednik dramskog i serijskog programa Televizije Beograd.
U književni život stupio je 1955. godine poemom „Bačka zapevka“, za koju je zajedno sa Aleksandrom Tišmom, dobio Brankovu nagradu za poeziju. Zatim se potpuno posvetio pisanju proze i esejistike.
Objavio je 21 knjigu, među kojima su romani: Odlazak u zoru (1957), Vrt (1967), Elementi (1968), Domaja (1971), Fascinacije (1976), Zadat život (1979), Carstvo zemaljsko (1982), Otac i sin, Bez ljubavi (1986), Tople pedesete (1990); novela Ishodište (1963), prozna dela: Senzacije (1970), Rečnik elemenata (1972).
Napisao je više scenskih adaptacija, televizijskih i radio drama, eseja, studija i kritika.
Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (za redovnog člana SANU izabran je 29. maja 1991. godine), član Glavnog odbora Sterijinog pozorja, član Saveta JDP-a, član Predsedništva Udruženja književnika Srbije, član Saveta Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, član Saveta BITEF-a i brojnih drugih kulturnih ustanova i manifestacija. Bio je predsednik saveta Letopisa Matice srpske i stalni član – saradnik te ustanove.
Dobitnik je Brankove nagrade (1955), NIN–ove nagrade za roman (1979), Oktobarske nagrade Beograda (1983), Nolitove nagrade (1990), Andrićeve nagrade (1995), Prosvetine nagrade (1996).
Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima (1976) i Ordenom Republike sa srebrnim vencem (1988). Preminuo je 23. juna 2007. godine u Beogradu u 81. godini.
Diplomirao na Akademiji za pozorište i film u Beogradu na odseku za režiju u klasi prof. dr Huga Klajna. Posle studija jedno vreme se bavio pozorišnom režijom i teorijom. Jedan je od osnivača kamerne scene Atelje 212 u Beogradu. Njegovom postavkom drame Čekajući Godoa Semjuela Beketa svečano je otvorena scena tog teatra. Radio je i kao urednik dramskog i serijskog programa Televizije Beograd.
U književni život stupio je 1955. godine poemom „Bačka zapevka“, za koju je zajedno sa Aleksandrom Tišmom, dobio Brankovu nagradu za poeziju. Zatim se potpuno posvetio pisanju proze i esejistike.
Objavio je 21 knjigu, među kojima su romani: Odlazak u zoru (1957), Vrt (1967), Elementi (1968), Domaja (1971), Fascinacije (1976), Zadat život (1979), Carstvo zemaljsko (1982), Otac i sin, Bez ljubavi (1986), Tople pedesete (1990); novela Ishodište (1963), prozna dela: Senzacije (1970), Rečnik elemenata (1972).
Napisao je više scenskih adaptacija, televizijskih i radio drama, eseja, studija i kritika.
Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (za redovnog člana SANU izabran je 29. maja 1991. godine), član Glavnog odbora Sterijinog pozorja, član Saveta JDP-a, član Predsedništva Udruženja književnika Srbije, član Saveta Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, član Saveta BITEF-a i brojnih drugih kulturnih ustanova i manifestacija. Bio je predsednik saveta Letopisa Matice srpske i stalni član – saradnik te ustanove.
Dobitnik je Brankove nagrade (1955), NIN–ove nagrade za roman (1979), Oktobarske nagrade Beograda (1983), Nolitove nagrade (1990), Andrićeve nagrade (1995), Prosvetine nagrade (1996).
Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima (1976) i Ordenom Republike sa srebrnim vencem (1988). Preminuo je 23. juna 2007. godine u Beogradu u 81. godini.
Нема коментара:
Постави коментар