Kad bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo marioneta,
i podario mi komadić života,
moguće je da ne bih kazao sve što mislim,
ali nesumljivo bih mislio sve što kažem.
Stvari bih cenio, ne po onome što vrede,
već po onome što znače.
Spavao bih manje, sanjao više,
shvatio sam da da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju
gubimo šezdeset sekundi svetlosti.
Hodao bih kad drugi zastanu,
budio se dok ostali spavaju.
Slušao bih kada drugi govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog podario komadić života, oblačio bih se jednostavno,
izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kada bih imao srce ispisivao bih svoju mržnju na ledu,
i čekao da ugreje sunce.
Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu,
a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol njihovih bodlji i
strastveni poljubac njihovih latica…
Bože moj, kada bih imao jedan komadić života…
Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,
a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih podučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas ljudi…
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine,
a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom,
po prvi put prst svog oca, da ga je uhvatio zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo
jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas,
premda mi to neće biti od veće koristi,
jer kada me budu spakovali u onaj sanduk,
ja ću nažalost početi da umirem...
i podario mi komadić života,
moguće je da ne bih kazao sve što mislim,
ali nesumljivo bih mislio sve što kažem.
Stvari bih cenio, ne po onome što vrede,
već po onome što znače.
Spavao bih manje, sanjao više,
shvatio sam da da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju
gubimo šezdeset sekundi svetlosti.
Hodao bih kad drugi zastanu,
budio se dok ostali spavaju.
Slušao bih kada drugi govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog podario komadić života, oblačio bih se jednostavno,
izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kada bih imao srce ispisivao bih svoju mržnju na ledu,
i čekao da ugreje sunce.
Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu,
a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol njihovih bodlji i
strastveni poljubac njihovih latica…
Bože moj, kada bih imao jedan komadić života…
Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,
a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih podučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas ljudi…
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine,
a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom,
po prvi put prst svog oca, da ga je uhvatio zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo
jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas,
premda mi to neće biti od veće koristi,
jer kada me budu spakovali u onaj sanduk,
ja ću nažalost početi da umirem...
Нема коментара:
Постави коментар