Празан је дан
када те не видим
а пун је срама и кајања
кад дођеш
али ниси сама.
Тада не умем да те гледам
и чини ми се да сам равнодушан
према твојој плавој крести
и влажној наготи очију
према копчама твоје хаљине
које те отварају као шкољку
од врата до неспокојног стегна.
Закључујем да говориш превише
да се превише крећеш – окрећеш
без потребе – чему?
кад знам да после тога нећеш
ни са ким поћи у загрљај
који те оправдава.
Пуштам те да ме напушташ
пуштам те далеко – далеко од себе
низ пучину улице
где се твој ход вијори
као пламен или као катарка.
Просто станем
мирно заостанем
и кад скренеш с правца мог погледа
не осврћем се за тобом више
него за оном тамо женом у жутој сукњи
која земљи ногама маше.
Ја се само стидим и кајем
што сам провео дан тако погрешан
и слушам смрт како броји преступе наше.
Нема коментара:
Постави коментар