Piše: Nenad Grujičić
Ima pesnika koji u svakoj sekundi sagorevaju za poeziju, pretvore se u žižak što tinja na jedno oko i najednom razrogačeno buknu u plamen koji postaje oganj na sve strane.
Takav je Radovan Pavlovski. Kažu da
su jedno vreme, na Struškim večerima poezije, njegovi zemljaci
izbegavali da ga zovu na manifestaciju, čak su mu, priča se, uputili
zvanično pismo da ne dolazi u Strugu. Iz ljubomore ili zavisti, iz čega
već, ali nema sumnje da i u Makedoniji, danas Severnoj, važi kao i kod
nas: „U svom selu ne možeš biti pop.“ Takav je, velim, Radovan Pavlovski
koji je više puta nastupao na Brankovom kolu, uvek kao izuzetna pojava
od koje
Нема коментара:
Постави коментар