Zoran Ilić: Jednostavna i druge priče, Književna omladina Srbije, Beograd 1997.
U JEDNOM od prethodnih tekstova zapitao sam se nad ulogom naslova u (za)vođenju čitaoca kroz fiktivnu šumu. Iako sâm naslov prve knjige Zorana Ilića (1955) Jednostavna i druge priče ne obećava preterano pogodno/inventivno tle za proveravanje značaja pomenute zapitanosti, pažljivo čitanje zbirke i zapažanje njene složeno uspostavljene strukture otkriva da je ovaj naizgled konvencionalni naslov, zapravo, funkcionalan. S tim u vezi, bilo bi interesantno doznati o kakvim se sve pokretačkim mehanizmima radi koji utiču na umetničko transponovanje stvarnosti, jer "stvarnost" u prozi Zorana Ilića nije od onih koje ushićuju. Jednostavno, kod njega je gotovo sve banalno i gubitničko.
U oživljavanju sveta svojih priča autor se pretežno opredelio za pripovedača koji govori o doživljajima iz sopstvene prošlosti, što deluje kao neka vrsta autobiografskog iskaza. S druge strane, vrlo često narativna samosvest raskrinkava tekst kao područje izmišljenog i zavodljivog. Otuda se za Ilićeve priče može reći da su na granici fikcionalnog, ali takva autorova strategija niti oduzima knjizi onu potrebnu sugestivnost, niti čitaoca pretvara u sobnu biljku. Naprotiv, dijalog se razvija kako na različitim smisaonim nivoima, tako i na planu strukturnih odnosa zbirke.
Outsider look
Ulazeći i izlazeći iz priče u priču, čitalac sve jasnije postaje svestan činjenice da su egzistencijalne koordinate njihovog glavnog junaka zaustavljene na "sporednom koloseku". Ova figurativnost istovremeno funkcioniše i kao doslovnost, jer su neki od najčešćih toponima ove urbane proze upravo železničke i autobuske stanice, njihovi restorani, hotelske kafane i parkovi sa makroima i prostitutkama, itd. Krećući se u tim okvirima nemoguće je odupreti se osećanju marginalizovanog života, zbog čega iz govora pripovedača/glavnog junaka neprestano struji jedna latentna melanholija i tiho nezadovoljstvo.
Osnovni utisak koji ova knjiga posreduje jeste pozicija autsajderstva. Ona se prosto lepi za glavnog junaka u odnosima sa svetom koji ga okružuje, a jedna od egzemplarnih priča u tom smislu jeste "Egzil". U njoj se osećanje skrajnutosti najpre vezuje za ličnu egzistenciju omeđenu zidovima sobe i podrumom ekspres-restorana, gde je jedina i omiljena "aktivnost" slušanje rock'n'roll muzike i maštanje o "in" događajima (koji za junake Ilićevih priča dosledno ostaju van domašaja). Kasnije, međutim, ovakva promašenost dobija univerzalni i ontološki karakter: "Adam je izgnan iz Raja... I šta je, onda ovaj naš svet? Jedan globalni Egzil".
Ta promašenost i odvojenost od ispunjenja čovekove biblijske prirode vidljiva je i kroz odnose sa drugim ljudima. Svi kontakti koje je glavni junak uspostavljao niti su bili potpuni, niti trajni. Stalno je prisutna nostalgija i seta u pripovedačevom sećanju, ali ne toliko zbog žali za mladost, koliko upravo zbog svesti da su te veze bile i ostale nedorečene, nekako zagrcnute i površne. Otuda kontemplacije na temu prošlosti imaju jedan oblik, oksimoronski rečeno, "prozaičnog lirizma", kroz koji izbija tiha seta zbog propuštenih mogućnosti integralnijeg života. Na taj način, evociranje prošlosti ima za cilj i pokušaj menjanja jednog osećanja koje u osnovu i svest vlastitog bića unosi nemir i doživljaj inferiornosti. Ali to neće biti nimalo jednostavno.
Autorova jasna orijentacija ka nedogađanju i marginalizaciji uočljiva je u različitim simboličkim situacijama, kao npr. u onoj u kojoj u aperitiv baru jednog hotela, gde bi trebalo da se odvija buran noćni život, gomila ljudi bulji u crno-beli film na TV-u! Jednostavno, život je negde drugde, van trenutnih mogućnosti i želja junaka ove zbirke. I samo će pasivna i inferiorna psiha moći da nazove četiri-pet prozborenih rečenica sa kurvom -- avanturom ("Noć u Feniksu").
Sa pričom ih je dvoje
U jednoj od najboljih priča ove knjige, "Kiša pada nad Krakovom", data je poetika zbirke u malom. Perifernost u životu glavnih junaka izjednačava se sa pripovedačkim postupkom, čime i diskurs podupire imaginaciju. Drugim rečima, pripovedač/glavni junak ne može nigde da ima kontrolu, pa ni u svojoj priči. Na početku on tvrdi: "Jedna od uzbudljivijih krakovskih ulica je Grodska", da bi odmah zatim prešao na epicentar i ulice i uzbudljivosti: na enterijer i inventar jedne kafane! A u njoj uzbuđenje do uzbuđenja: penzioneri jedu pihtije mljackajući, klošar skuplja iz šolja upotrebljene kesice čaja, dežmekasta konobarica melanholiše li melanholiše, kiša nad Krakovom pada li pada, a glavni junak-švercer nevoljno pomišlja na funkciju svog prisustva u Poljskoj - na kupovinu po prodavnicama, uživajući pri tom u vlastitoj pasivnosti i hiperrealističkom slikanju kafane i (samo)ironičnom likovanju nad učmalošću i skrajnutošću njenih gostiju.
I tu dolazimo do fenomena priče i javljanja svesti da je ona ta mogućnost koja može da obezbedi svom autoru drugačiji životni okvir. Ali, opet, budući da nema nikoga da je pročita, što pripovedač sluti, ostaje zebnja da je nemoguće otrgnuti se od gubitničke inercije. Takvo shvatanje po kojem pripovedač ne nalazi spas u priči već u čitaocu, otvara problematizovanje i priče kao fenomena sa autsajderskim statusom. Ako priča za pripovedača ima tu moć da nešto preobrazi, onda svest o njenom nečitanju razgrađuje njeno potencijalno afirmativno dejstvo. Ona tako postaje intimističko jadanje i ćaskanje sa samim sobom, iz čega i proizlazi onaj melanholični ton gubitnika. U "Priči o rastanku", na primer, koja je napisana u formi obraćanja bivšoj devojci ("A ti si mi rekla ono, prepoznatljivo: Ti si mi drugi"), pripovedač neprestano uverava Lili F. da ona nikada ne može postati heroina njegovih priča! Kontrola je ponovo izgubljena, kao oblik poigravanja pripovedačevog diskursa, naravno, ali ostaje činjenica "poražavajuća" za pripovedača, da je neko sa imenom Lili (je li moguća efektnija karakterizacija jednog banalnog lika?) uspeo da postane junak priče, priče koja prva neće biti pročitana od vlastitog junaka. Ta inspirativna bezizlaznost iz sveta promašaja i poraza, naći će se i u priči "Šade, posle večere", gde poznati postmodernistički motiv nemoći da se napiše priča postaje funkcionalno uklopljen u okvirnu koncepciju zbirke, prilažući usudu gubitništva još jedan vid njegovog ispoljavanja.
Intimna luzerska intertekstualnost
U posmatranju zbirke na nivou njene strukturne organizacije, od najvećeg značaja čine se priče "Nepoznati" i "Jednostavna priča". U njima izlazi na videlo još jedna bitna osobina ove knjige, koja utiče na njenu (auto)poetičku zaokruženost. Već u prvim rečenicama, naime, čitalac razabira da mu je sve to već poznato, tj. da je već pročitano. One, jednostavno, predstavljaju drugu i treću varijantu "Smeđokose", priče koja načinje zbirku. Ali nije bitna sada prepoznatljiva inferiornost i melanholični pesimizam, nego je daleko zanimljivija ponovljivost priča. Tačnije, one označavaju nekakav odjek "Smeđokose", pokušavajući da ublaže "tranzitni" utisak koji je ostavio glavni lik. Ali, ne samo da će priča ostati nenapisana, tj. nedorečena, već će i dorečeno biti "senilno"/parodično dekonstruisano. Tako će se poslednje reči prve priče: "Smeđokosa, utoni u zaborav. Jer, upravo to želi Nepoznati", u navedenim pričama pretvoriti u farsičnu poentu i blago-mazohističko negovanje luzerskog duha. Upravo na takvom, globalnom planu zbirke nastaje jedan oblik vešto konstruisane samoironije koji ovu knjigu čini interesantnom i, zajedno sa (svesnom) banalnošću, paradoksalno svežom i pitkom.
Svojom prvom zbirkom - može se stoga reći - Zoran Ilić se predstavio kao pisac sa oformljenom poetičkom samosvešću, koju je u većem delu knjige uspešno artikulisao. Ostaje otvoreno pitanje, međutim, da li se ipak sve može opravdati "legalizovanjem" banalnosti, kao npr. u priči "Budilnici i singlovi", koja ima moto Trice i kučine. U njoj autor kao da je izgubio kontakt sa svojom stvaralačkom koncepcijom, i ti redovi ošamućuju dosadom i prete skrajnutošću. Sa jednostavnim se mora oprezno i vešto, inače ulaziš u outsider fun club.
Нема коментара:
Постави коментар