DAMA, LOVAC I KRALj MERDEVINA
(Kraljev gambit)
-tragikomična farsa-
(Kraljev gambit)
-tragikomična farsa-
Fascinantno je koliko Aleksandar Pirožkov, već u svojoj prvoj drami
„Šah, dama i kralj merdevina“, uspeva da iskaže osećaj za pozorišno, i
da sa toliko veštine stvori tragikomične dramske situacije. On to
postiže pre svega „ofovima“ glavnog junaka Aljoše, ali i drugih učesnika
tipičnog bračnog trougla.
„Ofovi“ su svojevrsna mentalna paralelna montaža, kojom jedan od učesnika komentariše postupke drugih.
Na početku drame se čini da glavnom liku Aljoši nedostaje ona, za život
neophodna, sioranovska skepsa i osećaj za realnost, da nije u stanju da
sagleda svet u njegovoj gruboj zbilji i amoralnosti. Na kraju ćemo ipak
shvatiti da je cilj Pirožkova od početka bio vešto skriven. Naime,
njegov Aljoša i te kako dobro zna šta se dešava oko njega, svestan je da
je „svet iskočio iz zgloba“, ali prihvata da učestvuje u tragiko-mičnom
tangu utroje, tvrdoglavo se držeći hrišćanske linije Dostojevskog
(Aljoša, knez Miškin), nadvijajući se humorom nad apsurdom situacije.
Kami u „Mitu o Sizifu“ kaže da nema sudbine koja se ne može nadvladati
prezirom. Kod Pirožkova stvari stoje malo drugačije: on kaže da nema
sudbine koja se ne može nadmašiti humorom. I jedan i drugi stav su
sasvim tačni, stvar je senzibiliteta koje ćemo gledište odabrati. Ili,
možda, i jedno i drugo.
Dragan Stanišić
